Као и другде, млађи Вучићевићи су одлазили у град, али њихово вековно огњиште није угашено. На њему је, као један од млађих изданака ове фамилије остао Славко настојећи да очува породичну традицију и унапреди очево имање. Газдинство је званично регистровано 2008.године. Уз помоћ рођака, пријатеља и комшија средио је имање на површини од 15 хектара, у потпуности ограђено, са висинском разликом од 200 метара, које обухвата околно побрђе, шуме и поток, са идеалним условима за гајење црне ласасте мангулице, аутохтоне расе свиња, која је још у време владавине кнеза Милоша Обреновића била основни извор прихода многих сеоским домаћинстава.

Газдинство броји преко 120 мангулица које живе готово као полудивље животиње, на имању од преко 15 хектара, потпуно ограђених "чобаницом" жицом су спречене да улазе у баште, а исто тако и заштићене од упада животиња грабњивица, попут лисице. Хране се углавном оним што расте на имању, понајвише храстовим жиром. Изненађујуће су питоме, не боје се човека. Можете се мирно кретати међу њима све док не дирате прасиће. Углавном се хране оним што нађу у природи, попут дивљих свиња, само лети када је велика суша и зими када је мраз и дубок снег исхрана им се допуни кукурузом или поврћем. За узгој ове аутохтоне сорте свиње, Славко се одлучио због бенефита које само месо мангулице пружа, а и цене производа добијених од меса. Ствара добар холестерол па су њена сланина и месо лековити и препоручљиви свима, пре свега гурманима који имају проблема са лошим холестеролом. Иначе, мангулица се сама брине о себи, сама се праси, добра је мајка и брине о прасићима, не смета јој зима на планини, па не треба много људи да брине о крду. Ипак треба три пута више времена до тежине за клање и праси дупло мање прасића. Газдинство се бави и производњом масти, чварака, кобасице, сланине, пршуте, сувих ребара, и продајом живог меса. Више на линку.